Победник

ОДБОЈКАШИЦА ТЕОДОРА ПУШИЋ, НАЈБОЉИ ЛИБЕРО СВЕТА
Загонетке нових циљева
На Светско првенство отишле смо са титулом, крајње одлучне да се са њом и вратимо. Отуд наша решеност на терену, отуд самопоуздање у критичним тренуцима. Иза свега стоји дуг систематски рад и велико прегнуће низа генерација. Ништа истински вредно није лако достићи. Да, постоји и тај српски „фактор икс”, никад довољно објашњен. Очекујем од нас оно најтеже: да наставимо овако

Пише: Дејан Булајић
Фото: Лична архива

Она је стрпљива, упорна и спремна за борбу. Трага за оним што је њен циљ као за реликвијом коју мора да врати у своју ризницу. Она је најбољи либеро на Светском шампионату у одбојци за даме, на ком је наша репрезентација поново заблистала златним сјајем. Теодора Пушић.

Утисци су се полако слегли и клупска сезона је све лепе успомене померила у други план. Колико је тешко, после свега, пажњу усмерити према клупским обавезама?
Спорт је у томе суров. Мало је времена за славље, јер се одмах намећу нови циљеви. После свих репрезентативних епизода имала сам читав један дан за себе, своју породицу и пријатеље, а већ сутрадан сам била у авиону, идући у сусрет клупским обавезама. Није лако, али то је део живота професионалних спортиста.

Утисци су ипак још увек свежи, па ћемо се вратити који корак уназад. Сигурност с којом сте улазиле у мечеве, добијале их у неизвесним завршницама, била је видљива у сваком покрету читавог тима?
То је се стиче у дугом низу година, а излази на видело када је најпотребније. Ми, пре свега, ниједног тренутка нисмо сумњале у тријумф нашег тима и зато смо показивале самоувереност када је било најтеже.

Били сте једна од играчица која је изразити оптимизам испољавала још пре шампионата. На чему сте то темељили?
И иначе у животу сам утврђени оптимиста. Изјаве које сам давала нису биле само спортски фолклор. Напротив. Чврсто сам веровала у свој тим и у појединачне квалитете свих девојака. Уз то, знала сам колико свака од нас жели да поновимо успех од пре четири године. Отишле смо на шампионат са титулом у својим рукама и непоколебљивом одлуком да је задржимо код себе.

Многи су се бринули да бројне промене у репрезентацији могу оставити видљив траг у игри нашег тима. То се није догодило, напротив?
Заиста није лако када дође до смене генерација, али код нас је добро што се већина ових девојака одлично познаје већ годинама уназад. Биле смо и раније у репрезентацији, само што смо тада имале другачије улоге. Сада смо постале носиоци игре. На прави начин и у правом тренутку показале смо да смо томе дорасле.

Да ли вас велики успех враћа на почетке каријере, када смели снови делују привлачно, али и далеко?
Искрено, мислим да још увек нисам потпуно свесна успеха и његове тежине. Уосталом, и сам спорт намеће такве односе. У сваку следећу утакмицу, где год да је играм, улазим са намером да победим, па када се то догоди, све прихватим као нешто што сам очекивала и идем даље. Радост тријумфа брзо бива замењена загонетком новог циља.

ИСКУШЕЊА НА ВРХОВИМА

Бити на балкону Градске скупштине је привилегија која припада само најбољима?
То је заиста нешто посебно, сасвим другачије у односу на почасти које доноси сам спортски терен. Имала сам част и привилегију да се на балкону нађем неколико пута и увек је другачије, увек нестварно. Тешко је то објаснити. У неким детаљима то је изазов који је теже савладати него и оно што се догађа на самим такмичењима.

Само они који имају снаге да се попну на врх знају колико је тешко то остварити. Како Вама то изгледа?
Потпуно искуство о томе стекнете тек када дођете на врх и схватите да на њему треба и остати. У професионалном спорту има много тешких тренутака, а и читавих периода. Сви виде ону лепу, блиставу страну медаље. Ми, међутим, знамо да она друга страна, о којој се мало или уопште не прича, има свој терет и своју ширину. Без ње нема ни оних кратких тренутака славе и радости. Искусила сам и једну и другу страну медаље и знам да једна другој стреме.

Увек испољавате велику упорност, спремност да мењате и тражите боље место за себе. Како?
Према читавом животу, рекох, имам став оптимисте. Спремна сам да се борим свом снагом за своје циљеве, истрајна сам у томе и на тај начин тражим своје место под сунцем.

Шта вам је спорт донео, осим сјајних резултата?
Искуства о дивним људима и пријатељства за цео живот. Безбројна путовања, богатство упознавања различитих култура, обичаја, начина живота...

Каква су ваша интересовања мимо спорта?
Обожавам да путујем. Кад год – где год. То у многоме зависи и од мог слободног времена, којег, нажалост, баш и немам пуно, али се трудим да га искористим на најбољи могући начин. Волим уметност, архитектуру, дизајн... Читање књига и време проведено у природи, уз кафу или чај, начини су на које углавном проводим своје слободно време.

ТРУД И „ФАКТОР ИКС”

Да ли сте носталгични?
Правила живота професионалног спортисте натерала су ме да се рано одвојим од свог дома. То је пут који сам сама изабрала и била свесна куда ме води. Ипак, повремено ме сустигну титраји носталгије и тада схватим да нигде није као код куће, међу драгим и блиским људима.

Младе људе је све теже натерати да се активирају. Имате ли неки савет за њих?
Сматрам да је веома битно да се деца баве спортом кроз своје одрастање. Није важно којим. Важно је да им то прија, јер кроз спорт могу да развију квалитетне животне навике. Кад кажем спорт, не мислим на професионални спорт. То може да дође касније, као израз жеље или наглашеног талента, а може и да не дође. Није важно. Битно је да се деца од малих ногу уче да заволе спорт и да се њиме баве у име здравог одрастања.

Олаки и свуда доступни садржаји, нажалост, преовлађују у свести младих људи. Како на то гледа врхунски спортиста?
Постоје правила која се не могу обићи или занемарити, у каквом год времену да живимо. Спортисти то можда брже схвате и усвоје, за разлику од неких других струка и категорија. Сваки професионални спортиста зна да се до било ког успеха не може стићи преко ноћи и да ништа истински вредно није лако доступно. Једини пут који не трпи изузетке је пут на коме има много труда и одрицања. Ко је спреман за то – добро нам дошао.

Како објашњавате феномен успешности српског спорта, посебно наше женске одбојке?
Сви наши спортисти су, генерално, веома успешни. Има ту много талента и жеље да се искочи из просека, да се буде међу најбољима. Међутим, има ту и спремности да се много и тешко ради. Што се наше женске одбојке тиче, мислим да одличним резултатима, уз све наведено, доприноси и добар системски рад много година уназад.

Колико томе доприноси карактер нашег народа?
Познато је да се ми као народ тешко миримо са поразима. Спремни смо да изгинемо на терену да бисмо победили. Осим тога, наш чувени инат је вероватно наша лична карта и по томе смо познати у целом свету. То је тај „фактор икс”, никад довољно објашњени феномен, који нико осим нас нема.

Какву будућност српске женске одбојке очекујете?
Очекујем оно што је најтеже – да само овако наставимо. Знам, међутим, колико ће то бити тешко. Свесни смо изазова, конкуренције и колико ће најјачи ривали покушавати да нас свргну са трона. Очекујем, такође, да у самој бази наставе да раде добро, да би талентоване генерације биле замењиване исто толико талентованим младим генерацијама, које ће сачувати висок рејтинг наше одбојке.

Пред Вама је клупска сезона. Вратили сте се у Румунију, где ћете наступати за „Рапид” из Букурешта. Очекујете ли да се репрезентативни успех настави и на клупској сцени?
Наравно. На исти начин на који приступам својим репрезентативним обавезама, приступам и обавезама у својим клубовима. Верујем да сам на правом месту и да као тим можемо да остваримо много у новој сезони.

***

Пресек
Теодора Пушић рођена је у Београду 12. марта 1993. На домаћој клупској сцени носила је дрес „Звезде” и „Партизана”, пре него што се, пре пет година, отиснула у иностранство. Највише времена је провела у Немачкој и Румунији, у којој ће и ове сезоне играти у дресу „Рапида”. Са репрезентацијом је освојила бројне медаље на највећим светским такмичењима. Има два злата са Светских првенстава, два злата са Европских првенстава, по бронзу из Лиге нација и са Светског гран-прија.